Srbi i politika

Коме је намењен овај текст? На самом почетку, треба нагласити да је овај текст намењен свим пунолетним особама са бирачким правом, интелигентним људима и истинољубивим људима. Такође, овај текст намењен је и припадницама лепшег пола јер се оне мало мање интересују за политику, за разлику од мушкараца. Са друге стране, оне жене које се интересују за политику, то често чине на један специфичан и често погрешан начин, кроз емоцију. Оне своје политичке ставове формирају кроз физичку привлачност политичара или се њихова активност своди на савете мушкараца из њихове непосредне близине. Овај текст ће им помоћи да своје право на политички став формирају на прави начин и да не слушају друге већ себе и своју леву половину мозга за коју се верује да је она заправо она смислена половина задужена за интелигенцију и логику. Пожељно је да овај текст прочитају и медијске куће, политичке организације и невладине организације обзиром да текст има за циљ да покаже једну другу слику Србије, да народу у лице изнесе чињенице које су необориве и које ће народ навести на размишљање о свему што је било, што јесте и што ће бити. За добро народа, неопходно је размишљати позитивно и радити исправно. Циљ овог текста је да покаже истину на један крајње културан и цивилизован начин, без увредљивих речи и вулгарности на које смо можда и навикли протеклих година и да на тај начин покаже да је истина докучива и без омаловажавања оног коме се обраћамо. Обзиром да је овај тест започет почетком 2008. године, неки наводи који се појављују у будућем времену, у тренутку објављивања самог текста на Интернету, већ су прошлост што само указује на то колико у овом тексту има истине и колико су предвиђања у њему заиста реална и остварива. О истини и лажи Текст који је пред вама, обилује чињеницама и подацима које је лако проверити и нема за циљ дезинформисање народа, већ супротно, циљ овог текста је отрежњење и освешћење оних којима је то потребно. Они најстрпљивији, који буду прочитали текст до краја, неће више олако веровати свакаквим гласинама, полуистинама и лажима. Знаће убудуће коме треба веровати а коме не. Текст обилује наводима из литературе, медијских извештаја и текстова и сваки навод се веома лако да проверити. О утицају на свест и вољу народа Годинама слушамо разне приче које колају у народу везане за актуелну политичку ситуацију, о појединим странкама или политичким лидерима. Посматрајте мало те људе који причају све те приче а затим посматрајте и оне друге, који их слушају. Занимљиво је управо то да са највише жара и страсти о политици говоре управо они људи који, заправо, најмање знају о томе о чему, заправо, говоре. Али у том тренутку то и није много битно. Битно је да је прича спектакуларна. Ови други, који знају да нису баш најбоље упућени у све те ствари, слушају ове прве мислећи да они заиста знају истину. А како и да не помисле тако нешто, када ови први док говоре отварају широм очи, подижу обрве скоро до корена косе, машу рукама не би ли њихова прича била што уверљивија... У тим причама наводе се неки детаљи који, истини за вољу, нису измишљени, али поред тих детаља, чују се и неки други детаљи који немају баш ништа заједничко са истином. Тако настају полуистине које су опасније и од самих трачева и лажи јер делују реалније и народ их лакше прихвата. Тако то траје годинама. Многи све то слушају и ћуте без намере да се умешају и укажу на неистине. И тако док једни слушају и ћуте, ови други галаме и лажу а они трећи климају главама и упијају све те приче мислећи да на тај начин стичу нова знања. Е, а онда долазе избори. Једни, па други,... И тако у недоглед а гласове односе управо они који су галамили, лагали и махали рукама док је народу бивало све горе и горе. Ко је крив? Да ли су ови, који су ћутали? Да ли су они други који су слушали лажи и усвајали их као истине? Или су ипак криви они трећи, они који су смишљали све те лажи и онда лагали и себе и друге? Изгледа да је дошло време да се дигне глава и да се дигне глас, не би ли се иоле исправила макар једа неправда. Неко рече, „Није српски ћутати“. Онда и нећемо више ћутати! Зашто дати простора онима који на простор најмање имају права? Лажовима, сплеткарима,... Сетимо се само једне невероватне чињенице са којом живимо вековима уназад. Већина Срба данас верује да је Вук Бранковић издао Кнеза Лазара на Косову! Запитајте се само колико људи у Србији зна да ово са историјске тачке гледишта не одговара истини. Вук Бранковић је био зет Кнеза Лазара и наравно, да се борио на Косову. Онај који се није борио, односно онај који је закаснио са својом војском на бој, заправо је био Марко Краљевић. Постоји, чак и изрека „Касно Марко на Косово стиже“, али у епским песмама које су се преносиле са колена на колено Вук Бранковић је тај који је издао а Марко Краљевић је српски јунак чије се јунаштво величало до те мере да се Марко приказивао у тим песмама као неки натчовек. Он је дизао рало и волове и бацао их на Турке и тако се ова лаж преносила из песме у песму, са гусала на гусле а затим из читанке у читанку. У ствари Вук Бранковић је за време битке на Косову био уз Лазара а Марко Краљевић је закаснио на бојиште да би касније постао турски вазал и погинуо у бици на Ровинама борећи се на турској страни. Постоје људи који су реаговали на све ово не би ли спасили истину, али да ли их сада ико чује осим малобројних који такође имају жељу да се супротставе лажима, али то не чине из само њима познатих разлога. Пословица каже „Лаж изговорена два пута, постаје истина“. Докле тако? Докле ће паметнији да попуштају? Доста је било! Нека овај текст буде пионирски подухват у борби против лажи, манипулација људским мозговима и дириговања вољом већине нас! Зашто? Па зато што се историја понавља. Зато што се за недела оптужују невини а они који би требало да буду оптужени и кажњени, они који би морали да буду жигосани и од Бога и од народа, постају народни хероји, јунаци, идоли, њихове се мисли цитирају,... У Србији што си вулгарнији и непоштенији, више си вољен и цењен. Народ те више поштује. Па да ли је то Србија какву већина жели? Зашто је то тако? Зашто народ велича и цени оне које би требало презирати а презире оне које би требало ценити, поштовати и давати му подршку? Одговор лежи у великом броју стручне литературе која објашњава овај феномен, али овде ће бити приказан пример једне из мора књига из које се може извући закључак. У питању је књига која се издваја од осталих по приступачности обичном грађанину. Не треба бити лекар да би се књига разумела и зато скоро свако може да научи много тога о психологији, о сугестији и аутосугестији. Књига се зове „Висока школа хипнозе“ а написао ју је доктор Курт Тепервејн (Kurt Tepperwein). За оне који не знају, Курт Тепервејн је доктор који је користио хипнозу у медицинске сврхе. Из великог броја примера на којима се види његов успех у послу којим се бави, издваја се један типичан и заиста невероватан. Да би демонстрирао моћ сугестије, доктор Тепервејн је једном човеку дао у шаку метални новчић, замолио га да чврсто стегне шаку а онда му је сугерисао да је новчић заправо ужарено парче гвожђа. Човек је осећао да је новчић све топлији и топлији. Доктор Тепервејн је наставио са сугестијама све док му није рекао да је новчић неподношљиво врео. Човек више није могао да издржи „бол“ и бацио је новчић на земљу а на месту где је новчић стајао у шаци, појавио се црвени оток, односно опекотина другог степена. Човек је заиста доживео тај новчић као ужарено парче гвожђа а његов мозак је сугестију прихватио као да је реч о суштој реалности. Лекарима и фармацеутима је такође познат плацебо (placcebo) ефекат, позната им је и чињеница да се пацијент који има вољу за оздрављењем, подршку у породици и коме се стално сугерише: „Оздравићеш, биће све у реду, видећеш...“ и сл. много брже опоравља од оних који све то немају. У истој књизи поред примера индивидуалне хипнозе и сугестивног утицаја на појединца, доктор Тепервејн је навео и примере масовне хипнозе где је доказао да се и више људи истовремено може подвргнути хипнози и истовремено на њих утицати сугестијом. Сугестијом се може утицати на више начина: Изговарањем сугестије пред групом људи, изговарањем сугестије преко радио и ТВ пријемника и на крају штампањем сугестија путем дневне или недељне штампе. Тако долазимо до наше политичке ситуације и неизбежног испитивања јавног мњења на коме се, наводно, види и прати популарност политичких странака. Овде имамо ситуацију сличну оној из покосовског циклуса када се сугестија преносила предањем, гуслама и епском поезијом а данас имамо модерне видове комуникације, па нам се сугерише путем ТВ-а, радија, новина,... Када знамо овакве чињенице, поставља се питање: Чему служи објављивање рејтинга странака у медијима? Коме је то потребно? Обзиром да су те анализе и истраживања најчешће наручени од појединих странака, резултати тих истраживања су, нарочито у почетку, ишли на руку онима који су истраживања и наручивали. Отуда и грубе грешке у процени појединих изборних резултата које су се појављивале у почетку. Међутим, шта се догађа временом? Народ читајући и слушајући овакве прогнозе, заправо прима сугестију одређене политичке структуре и на првим следећим изборима, тако се и понаша. Потпуно несвесно, дубоко верујући да гласа по сопственој савести, народ заправо, следи оно што је прочитао у новинама или чуо на телевизији. А онда, када после неколико одржаних избора народ под утицајем сугестија које је добијао путем електронских или штампаних медија ове сугестије усвоји и прихвати као своје, практично долазимо до ситуације у којој је био и онај човек који је држао новчић у руци верујући да новчић није новчић него ужарено парче гвожђа. Тако и бирачи, неистину прихватају као истину и обрнуто. Са друге стране, агенције се хвале како су њихова истраживања била тачна. Како се вратити на почетно стање? Како вратити народу његов мозак и његово размишљање? Како спречити да већина гласача излази на изборе и гласа попут зомбија? Решење је једноставно. Нека агенције за истраживање јавног мњења раде свој посао, али нека теме њихових истраживања буду социолошке природе. Нека се баве они и истраживањем расположења у народу везано за политику, али се резултати ових истраживања никако не би смели објављивати у средствима јавног информисања. Ако је нека странка наручила истраживање да би сазнала какав јој је рејтинг у одређеној средини, нека ту услугу поштено плати агенцији, али овај податак никако не би смео да „процури“ у јавност јер је то директно сугерисање гласачима како треба да гласају. Јер народу мало треба да се поведе за неком информацијом а овакво манипулисање изборном вољом грађана требало би најстроже санкционисати. Јасно је да су политичка истраживања присутна готово у свим земљама на свету, почев од Америке, па надаље. Ипак, када знамо за сугестивно манипулисање изборном вољом грађана, намеће се питање са почетка ове теме а то је: Чему та истраживања, односно чему објављивање њихових резултата? Коме то треба? Зар није довољно да бирачи сами чују шта политичари говоре, како раде, шта планирају да ураде када дођу на власт и да на основу тога дају свој глас будућности какву желе? Колико је бирача прочитало програме и статуте странака које излазе на изборе и на основу прочитаног у тим програмима донели одлуку за кога ће да гласају? Мало! Отуда је више него јасно да објављивање ових резултата служи само за манипулацију широких народних маса и зато их треба укинути. О критеријумима Реч „демократија“ настала је као сложеница две грчке речи „Демос“ и „Кратос“ које у преводу значе „Народ“, односно „Владати“. Тако реч „демократија“ значи „владавина народа“ а да би се народ одлучио кога ће изабрати за владара, требало би да политичке странке и њихови лидери задовољавају неке критеријуме бирача. Какви су критеријуми код нас Срба на основу којих излазимо на изборе? По свему судећи, изгледа да правог критеријума баш и нема. На основу чега се ово може закључити? Па на основу многих чињеница. Гласачи у Србији бирају оне који критикују друге због, нпр. криминала а они сами се „гуше“ у криминалу. Гласачи који желе да Србија буде Монархија, гласају за Демократе. Гласачи у Србији који би да се врати комунизам гласају за Радикале,... Тотална конфузија. Већина бирача у Србији, заправо, нема изграђен критеријум због којег ће дати глас овој или оној политичкој опцији него се воде резултатима испитивања јавног мњења и тако гласају. Заправо, гласају против себе и својих породица. Притом, лидери странака који су задовољни својим изборним резултатима, крајње лицемерно се удварају бирачима проглашавајући их „политички зрелим“ што заправо, узимајући горе поменуте чињенице, апсолутно није тачно. Погледајте само на шта личе предизборни скупови политичких странака. Редовно видимо на скуповима које организују СРС, ДСС и ДС људе у маси који подижу три прста, симбол СПО-а. Ово указује на то да су то људи који су некада ишли на митинге које је организовао СПО и сада само чекамо када ће још почети да на тим скуповима узвикују „СВИ, СВИ, СВИ“. Глас разума Када људима, за које знате за кога гласају, поставите питање због чега су гласали за нпр. СРС, СПС или ДС, у већини случајева нећете добити јасно дефинисан одговор. Огромна већина људи, заправо гласа по инерцији, попут навијача који навијају за свој клуб без обзира на то да ли клуб губи или добија утакмице. Други се, пак, воде лажним оптужбама на рачун одређене политичке опције, чему у великој мери доприноси и пропагандна машинерија о којој је већ било речи у овом тексту. Наравно, не треба занемарити ни гласине које путем „радио Милеве“ у народ одашиље СДБ. Србе иначе бије глас да имају „пилеће памћење“, тј. да брзо заборављају и лепе, али и ружне ствари. Наравно, не треба никада генерализовати ствари, али да ту има истине, доказ су нам изборни резултати које виђамо од 2000. године па наовамо. Ево неколико типичних примера: О СПС Политичка опција за коју се мирне савести може рећи да је увела државу у ратове и све те ратове изгубила, која је својом политиком навела бомбе НАТО пакта на нас, нигде у нормалним условима не би више постојала на политичкој сцени. Такође, опција која је осиромашила (да не употребимо неку другу реч) државу кроз зајам за препород Србије, кроз режимске банке и штедионице попут „Дафимент банке“ и „Југоскандика“, која је ојадила пензионере кроз девизну штедњу и довела велика предузећа и банке до банкрота у нормалним земљама био би им забрањен рад. Странка која је чувала власт до те мере да је била спремна на ликвидацију политичких неистомишљеника и новинара, која је силом покушавала да угуши демонстрације уперене против њих, у демократском свету не би више имала шта да тражи на изборима. У Србији СПС и даље има одборнике у Скупштини Србије који дижу главу, кандидују своје кадрове на председничким и парламентарним изборима а народ и даље гласа за њих. Када је СПС у питању, овде имамо и један својеврсан парадокс, а то је излазак СПС-а на изборе 2008. године у коалицији са ПУПС-ом (Партија уједињених пензионера Србије)! Ти исти пензионери који су спали на просјачки штап захваљујући политици коју је водила СПС, сада излазе на изборе у коалицији са својим "џелатима"! Када је у питању подршка народа СПС-у, истини за вољу, није то више она подршка коју је СПС некада имао, али чињеница да постоје у Србији мозгови који и даље наводе руку да на изборима заокруже представнике ове странке је у најмању руку поражавајућа. СПС се ни у једном тренутку није оградила нити одрекла политике коју су водили Слободан Милошевић и Мирјана Марковић, него мисле да ће променом фризуре убедити народ да су они сад једна другачија, модернија странка са млађим кадровима. О СРС Ова странка је прави феномен у Србији. Шта људе наводи да гласају за Радикале, ни сам Бог, не зна. Који су то критеријуми и програмски циљеви СРС због којих чак 1.219.436 људи гласа за њих? На ова питања нико не може дати разложан одговор. Биће ипак да се враћамо на закључак да у Србији не постоји прави критеријум. Сетимо се шта су Радикали радили у време своје владавине: У време владавине општином Земун, Земунски кеј који је један од најлепших у Београду, ова странка је претворила у ругло постављањем гомиле киоска без икаквог плана и реда. Продавали су општинске плацеве по мизерним ценама избеглицама не би ли им се додворили пред изборе. А народ к’о народ, од дрвета не види шуму. Све те избеглице које су купиле јефтине плацеве не размишљају да су, захваљујући политици социјалиста и радикала, уместо да буду домаћини у својим родним местима, данас избеглице без држављанства, насељени на нездравом тлу, са обилним подземним водама и на земљишту где је некада била депонија. Неки су се уселили и у станове, али нису знали да је пре њих у тим становима становала породица са децом коју су Радикали избацили само зато што су друге националности. Политичкој странци која име територијалне претензије према другим међународно признатим земљама нигде у свету не би био дозвољен рад. Постоје људи који поред овога памте и период у којем су Радикали били и на високим положајима у републичкој влади. Памте се и Закони које су они доносили попут Закона о универзитету којим је укинута аутономија универзитета, Закона о информисању на основу којег су новинским кућама и штампаријама изрицане казне огромних размера, хапсили су се новинари, одузимао рото-папир, затварале су се штампарије,... Памтимо и одговор који је Шешељ дао пензионерима који су организовали протест јер су били незадовољни због кашњења у исплати пензија. Пензионери су га тада подсетили да је једно од Шешељевих предизборних обећања било и исплата заосталих пензија и њихова даља редовна исплата на шта им је Шешељ одговорио: „Што сте нам веровали?“ Памтимо и бахато понашање њихових „горила“ због којих се адвокат Никола Баровић „оклизнуо на банану“! Памтимо и то да је Шешељ учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем, а у расправи у Савезној Скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) је пљунуо председавајућег Скупштине др. Радомана Божовића и чупао микрофоне! Памтимо и то да је Шешељ протеран и из Босне и Херцеговине а акт Престолонаследника Александра II Карађорђевића када се овај сагао и пољубио земљу при повратку у Србију после педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као "пашу траве"! Памтимо и то да је Шешељ свога кума, Вука Драшковића називао наркоманом и на тај начин доказао да му ништа није Свето! Памтимо и то да је претио незадовољним таксистима и студентима подигнутим пиштољем и за све то, нажалост, никада није одговарао! Памтимо и то да су Радикали, док су једни клицали „Слобо – Садаме", у сали Дома синдиката организовали митинг подршке Садаму Хусеину и у сред' Београда истакли ирачку заставу! Памтимо и то да су Радикали увек подржавали екстремисте попут Жириновског, Фидела Кастра, Уго Чавеза, Ле Пена,...! Много тога памтимо, али поред свега тога, они добијају недопустиво велики број гласова! Чиме су то они заслужили? На њиховим митинзима интонира се песма „Спремте, се спремте четници“ а ни један четник се никада није борио за републику, него је у борбу против непријатеља ишао са вером у Бога, за Краља и Отаџбину! А Радикали не само да се не залажу за Монархију него се свим срцем боре за Републику више него што су то радили својевремено Титови комунисти а престолонаследника Александра Карађорђевића непрестано карикирају и исказују према њему и његовој породици непоштовање и презир! Радикали се често диче тиме што је Поп Ђујућ доделио Шешељу титулу четничког војводе, али се нешто не либе да признају да му је та титула касније и одузета због сарадње са комунистичким режимом у Београду. Шешељево понашање у Хагу је ван сваке примедбе и коментара. Улични жаргон којим се он тамо служи и речи које је на једном рочишту изговорио су доспеле на многе мобилне телефоне а наш несрећни народ који је све то гледао и слушао, свему томе се уз одобравање смејао и оправдавао. И замислите да нас такви представљају у свету! Да нам они воде државу! И несхватљиво је због чега данас новине и телевизија, којима је СРС наносила толико зала за време њихове владавине, овој странци данас поклањају толику пажњу. Шепуре се по насловним странама, њихови интервјуи се емитују у ударним терминима, њихови функционери гостују у најгледанијим емисијама... Неко ће рећи да је то демократија мада то ипак више личи на већ виђен феномен односа жртве и џелата. Њихово лицемерје које су показали поводом дивљања хулигана на београдским улицама поводом једностраног проглашења независног Косова представља врхунац неморала. Они критикују медије зато што хулигане називају правим именом и позивају се на паљење зграде Скупштине 05.10.2000. Кажу „Они, који су палили ову зграду 05. 10. нису били хулигани а ови момци, јер су емотивно реаговали на отцепљење Косова јесу?“. А како би било да сви који су емотивно погођени овом изјавом Томислава Николића дођу и полупају на његовом стану прозоре и врата, однесу из стана све што је вредно и на крају му запале стан? Запитајмо се где је крај радикалском лицемерју? Докле ће један вандализам да се амнестира а други да се осуђује? Када ће политичари престати да се удварају бирачима на овај начин? Вандал је свако ко пали и руши. Без разлике да ли се разбијају излози или се разбија једна демократска, међународно призната земља. И једно и друго рушење представља вандалски чин и то јасно треба рећи. У чему је разлика између нашег младог човека који је, емотивно реагујући због Косова, демолирао Мекдоналдс и младог Албанца који је, емотивно реагујући због Милошевићеве и Шешељеве политике, запалио српску цркву или поломио крст на куполи српског манастира? Ако смо људи, нећемо видети разлику. И једни и други су вандали и то треба вандалима рећи право у лице. Докле ће се наш вандализам амнестирати само зато што су у питању Срби? Тако су се понашали и стари Грци. За њих ако ниси Грк, онда си вандал. Томиславу Николићу смета комбинација црвене и црне боје на хаљини водитељке једног фестивала јер га асоцира а албанску заставу! Запитајмо се само докле то иде? Па да ли ћемо сада да одбијамо да играмо фудбал против Милана само зато што су њихови дресови црвено-црни? Да ли ћемо да оптужимо и Црвену звезду зато што носи црвено-беле дресове? Па Америка је била највећи заговорник независног Косова а на америчкој застави преовлађују црвено-беле пруге? Да ли ћемо да престанемо да пијемо француска вина јер је Француска међу првима признала независно Косово или ћемо престати да возимо немачке аутомобиле? Да ли ћемо да престанемо да гледамо америчке филмове, НБА лигу, да ли ћемо бранити деци да гледају Дизнијеве цртаће? Па и тај Николић користи мобилни телефон марке Nokia а Марти Ахтисари долази управо из Финске, као и Nokia! Неки људи морали би да ућуте заувек. Док говоре и док их народ слуша, биће нам само горе и горе. Овакве изјаве само охрабрују хулигане и распирују мржњу према другим народима и умањује наш углед и код пријатеља и код непријатеља. Због оваквих ставова, други народи збијају шале са нама и снимају скечеве које приказују на њиховој телевизији а у којима се Срби представљају на непримерен начин. Свет је почео да нам се руга!!! Са друге стране, имајући у виду подршку коју СРС и слични уживају у народу, можда боље и не заслужујемо. Оно што теши је да је свега 18% бирачког тела у стању да гласа за СРС. Сва је срећа и хвала Богу што још увек већина бирача памти сва недела која су Радикали починили протеклих година. Због тога су они увек на изборима други и зато би требало да СРС промени име у СВД (странка вечито других). Заправо, то можда и није добра идеја јер након толико избора на којима губе, реално је очекивати да дође до „замора материјала“ у бирачком телу ове странке, па чак и међу њиховим функционерима тако да је реално за очекивати осипање кадрова и бирача СРС-а. Доказ оваквој тврдњи је иступање из СРС-а Маје Гојковић и Радована Јокића. О ДСС У годинама борбе за свргавање режима Слободана Милошевића, сви смо били сведоци великог броја митинга и протеста у којима је, нажалост, било и жртава. Од 9. марта па наовамо, низали су се митинзи и протести један за другим а учешће у већини ових дешавања узимали су многи, али ДСС-а у тим дешавањима нигде није било или их је било јако, јако мало. Истини за вољу у време демонстрација од 09. марта ДСС није ни постојао. Данашњи председник ДСС-а, Војислав Коштуница у то време био је члан ДС-а, па онда примедба за неучествовање ове странке на поменутим демонстрацијама не стоји. Ипак, након одвајања од ДС-а и након формирања ДСС-а, ова странка је дала више него скроман учинак свргавању режима Слободана Милошевића. Од два ДЕПОС-а, учествовали су само у првом а онда су учешће у коалицији „Заједно“ узели само на савезном нивоу. За време демонстрација након изборне крађе на локалним изборима 1996. године, нико од представника ДСС-а се није попео на бину поред Вука Драшковића, Зорана Ђинђића и Весне Пешић да се обрати народу који је три месеца тражио признавање победе коалиције „Заједно“. Много народа се у свим тим протестима нагутало сузавца, нашло се иза решетака понижени и претучени а неки су изгубили и животе. Због тога се заслуге за свргавање Милошевића са власти апсолутно неоправдано приписују ДСС-у јер је њихов утицај у овој борби био више него скроман. Ипак, шта је било-било је. Уочи избора 2000. године, највећом заслугом ДС-а, Коштуница је предложен за кандидата за Председника СР Југославије коју је народ подржао и тако човек дошао на власт ни крив ни дужан. Његови коалициони партнери су доста тога радили без његовог знања па је тако и настао мит о његовој необавештености а касније су се појединци из ДСС-а служили гнусним лажима на рачун политичких неистомишљеника да би касније изјављивали како је то све било у јеку предизборне кампање. Висина морала ових људи није за коментар, али због чега ти људи нису уклоњени са свих функција у странци и због чега су ти људи уопште и даље функционери ДСС-а представља оно због чега сви треба да се замислимо. Ако су тада лагали у жару предизборне кампање, како да им верујемо убудуће? Ако Коштуница зна да је његов блиски сарадник неко ко је лагао, зашто га и даље држи поред себе? Да ли су они заправо исти? Зар не би ДСС због овога морао бити кажњен на првим следећим изборима и да ли ико размишља о свему овоме? Наравно, ствари не треба идеализовати, али ако неко направи крупну грешку, то онда треба и санкционисати. Истини за вољу за ДСС није везана ни једна крупна афера као што је то случај са неким другим странкама, али довођење Томислава Николића на место председника Скупштине Србије је потез који заслужује најоштрију осуду. У народу се увелико говори о Коштуници да је он заправо Шешељ у свиленим рукавицама. Овим потезом, то је и показао. На срећу, Николић није дуго остао на овој функцији, али сама чињеница да су људи из ДСС-а били спремни да жртвују будућност земље за рад' страначких интереса, свакако заслужује да им велики број бирача окрене леђа. Након парламентарних избора 2008. ДСС најављује формирање републичке и локалне власти заједно са СРС-ом и СПС-ом! У неким општинама су чак формирали и предизборне коалиције као нпр. у Новом Пазару и Кикинди. Потези којима се часни и поштени гласачи ДСС-а нису надали, заслужује најстрожу казну већ на првим следећим изборима. Сви смо имали прилике да видимо и чујемо њихове гласаче који су након митинга у Београду изражавали сумњу да ће се ДСС удружити са СРС-ом, али су наде ових људи најгрубље изневерене. Вишемесечно кокетирање са радикалима се на крају преобразило у коалицију на запрепашћење огромног броја бирача, али и функционера ДСС-а. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да је Иван Ножинић, портпарол Градског одбора ДСС-а у Новом Саду, напустио ту странку и прикључио се Српском покрету обнове . Како дневник „Блиц“ преноси Ножинићеве речи, он је напустио странку Војислава Коштунице „незадовољан политиком руководства странке“. - Враћам се у странку, у СПО, у којој сам био један од оснивача. Јесам национално опредељен, али сам и Европејац – изјавио је Ножинић. За очекивати је да дође до таласа оваквих излива незадовољства не само у Новом Саду, већ широм Србије, а када се они који изневере једном и казне, онда можемо да кажемо да смо политички почели да сазревамо. За сада је то само на индивидуалном нивоу. О ДС Вечито тактизирање, неодлучност, па чак и „минирање“ осталих у борби за победу демократских снага, главна је одлика ове странке. Увек су се понашали као, што би рекли млади, Party breakers. Сваки покушај да се Милошевић свргне са власти, наишао је на бојкот ДС-а и свака жртва коју су други подносили у тој борби, наишао је на подсмех и критику у ДС-у. Када је у чувеним демонстрацијама 9. марта 1991. године, Вук Драшковић ухапшен, Зоран Ђинђић је Вуково хапшење прокоментарисао реченицом: „Шта је тражио, то је и добио“, да би касније ове демонстрације својатали сви па и ДС. Када је тај исти Вук у мајским демонстрацијама поново ухапшен, али овога пута још бруталније претучен, до те мере да је чак два пута био клинички мртав, нико се од људи из опозиције није обратио Милошевићу и тражио његово помиловање. За Вуково помиловање, заузели су се људи из белога света, људи који поштују Вука, који су га називали српским Хавелом, српским Менделом,... Они су вршили притисак на Милошевића да се Вук Драшковић пусти из затвора док је опозиција у Србији ћутала и чекала да Вук умре, обзиром да је након опоравка започео и штрајк глађу. Када су се опозиционе странке окупиле око коалиције ДЕПОС и ДЕПОС2, ДС није хтела да се бори против Милошевића. Напротив, Слободан Радуловић, човек за којег је Зоран Ђинђић говорио да је симбол ДС-а, ушао је у владу Добрице Ћосића. На овај начин, ДС је и формално ушао у коалицију са СПС-ом на опште изненађење осталих странака из опозиције. Данас се Слободан Радуловић – симбол ДС-а крије, како се тврди, негде у Аргентини јер је за њим, као вођом „стечајне мафије“, Интерпол расписао потерницу јер је оптужен да је опљачкао 1,4 милијарде динара. Нажалост, ово није једини пример подршке Слободану Милошевићу. Још драстичнији пример подршке ДС-а десио се након победе коалиције „Заједно“ на локалним изборима 1996. године. Подсећања ради, ову победу Милошевић није хтео да призна, па су Вук Драшковић, Зоран Ђинђић и Весна Пешић позвали народ на демонстрације до признавања изборне воље грађана. Народ се одазвао овом позиву и то не само у Београду, већ широм Србије. Протест је трајао три месеца и то у зимском периоду. За време протеста, било је доста инцидената, полиција је често примењивала силу, бацала сузавце, пендречила народ, па чак су интервенисали и водени топови. За време ових протеста, највећих и најдужих у историји Србије Зоран Ђинђић је се тајно састајао са Милорадом Вучелићем, Јовицом Станишићем и самим Слободаном Милошевићем. О чему су Ђиђић и Милошевић тада разговарали може само да се наслути, али чињеница је да је убрзо након тога Милошевић донео Lex Specialis а коалиција „Заједно“ је запала у кризу коју опет изазива ДС. Коалиционим споразумом, било је предвиђено да СПО добије место градоначелника Београда, али је Вук пред хиљадама окупљених људи са терасе у Коларчевој улици, јавно и без консултације са странком, поцепао тај споразум и место градоначелника поверио ДС-у а са истог места је промовисао Зорана Ђинђића као новог градоначелник Београда на шта су људи узвратили повицима: „Вуче, Вуче!!!“. Ово није изазвало кризу у коалицији. Демократама је овај потез Вука Драшковића одговарао. ДС-у се приписује да су имали првог демократски изабраног градоначелника Београда, али оно што је уздрмало коалицију је то што је требало да се деси крајем 1997. године а није се десило. Тада су били расписани председнички избори на којима је требало да коалиција „Заједно“ изађе са заједничким кандидатом и то све у складу са коалиционим споразумом којим је предвиђено да ГСС добије место председника скупштине, ДС добије место премијера а СПО место председника Србије. Да је коалиција изашла на те изборе заједно, као што је то урадила на локалним изборима, Милан Милутиновић не би био председник Србије, већ би то био Вук Драшковић који би, како је било предвиђено, убрзо распустио скупштину и расписао ванредне парламентарне изборе. На тим изборима, под налетом победничке еуфорије након локалних избора, поново би победила коалиција „Заједно“ и тако већ у пролеће 1998. године, СПС-а не би било више ни на једном нивоу власти. Замислите само, како би изгледала Србија данас да је све било онако како је у почетку било договорено. Не би било ескалације сукоба на Косову, не би било бомбардовања, не би било многих хашких оптужница. Многи би данас били живи укључујући и самог Зорана Ђинђића. Србија би већ била у Европској унији а Косово би остало у саставу Србије. А шта смо добили? Добили смо Милана Милутиновића за председника Србије а Војислава Шешеља за потпредседника владе! Добили смо ликвидацију политичких неистомишљеника, добили смо бомбардовање а затим смо доживели и једнострано отцепљење Косова! Ко је за све то одговоран? За недела начињена у периоду од 1998. до 2000. одговорни су СПС и СРС који су у том периоду харали Србијом, али неозбиљно би било игнорисати и одговорност оних који су им омогућили да чине та недела. Сада је сасвим јасно да кршење коалиционог споразума од стране ДС-а 1997. године за Србију има велике и озбиљне последице. Велику одговорност због оваквог развоја ситуације сноси ДС и Зоран Ђинђић који је бојкотом председничких избора омогућио СПС-у опстанак на власти а СРС-у долазак на власт. Са друге стране, Зоран Ђинђић је чак, за време бомбардовања, побегао из Србије док су овде његови сународници гинули. Овакав потез би се у цивилизованом друштву окарактерисао као кукавички и издајнички а шта смо ми урадили? Што пре смо све ово гурнули под тепих а по Зорану Ђинђићу додељивали имена улицама, трговима, булеварима,... У Србији је изгледа довољно да побегнеш из земље кад загусти и да одмах булевар добије твоје име. Али то нас поново враћа на причу са почетка овог текста, о Вуку Бранковићу и о Марку Краљевићу. Због чега је Ђинђић растурио коалицију „Заједно“ и да ли то може да се повеже са оним тајним сусретима у време тромесечних демонстрација и доношењем Lex Specialis-а? Одговор на ова питања можда можемо наћи у изјавама Зорана Ђинђића уочи избора 2000. године када је рекао: „Учинићемо све да поразимо Војислава Михаиловића“. А када је ДОС на крају победио на тим изборима, Ђинђић је изјавио да пораз Милошевића не представља тако велики тријумф као што то представља слом СПО-а. Све ово указује на то да је ДС био „Тројански коњ“ у српској опозицији који се све време борио, не против СПС-а и СРС-а, већ против СПО-а. Сведоци смо и декларације о помирењу ове две странке која је потписана 2008. године. Ојачан, ДС преузима утицај над великим бројем новинских кућа одакле се настављају напади на СПО који су се огледали у измишљеним оптужбама на рачун функционисања градске власти у Београду док су се Милошевићеви људи и даље чували на својим функцијама а неке је Ђинђић чак и присвојио за себе. Овакво понашање, на крају га је коштало живота јер су га убили Милошевићеви ескадрони смрти који су сада само променили страну. Сва недела која је ДС чинио, у медијима су представљана као недела СПО-а. За тајне састанке Зорана Ђинђића са Милошевићем, оптуживан је Вук Драшковић, за криминал, непотизам и корупцију који су били друго име ДС-а, оптуживан је СПО а народ је све то упијао и све више се удаљавао од опције која је требала да нам донесе лепшу будућност од ове коју имамо сада. У излозима београдских књижара, виђамо књиге највећих џелата српства. Имате ту Титов кувар, Тито кроз анегдоте, имате ту и књиге које је из затвора писао и објавио Легија а на сајтовима појединих странака и на разним форумима можете чути најгоре оптужбе на рачун Вука Драшковића и СПО-а. Где ће нам душа? Више нико не размишља о стечајној мафији, више нико не говори о афери „Бодрум“ када су посланици ДС-а злоупотребили посланичке картице приликом гласања за место Гувернера (кандидат је била Кори Удовички), више нико не памти аферу „Јањушевић – Колесар“ који су учешћем у нелегалној приватизацији цементаре Нови Поповац „опрали“ заједно са њиховим саучесницима, Дарком Крижаном и Мирољубом Јаковљевићем више од 2.000.000 долара, више нико не пом